Боје живота

Све оно што нас окружује, све што је опипљиво или пак, платонски, у себи носи неку драж. Инспирацију.
Сви они који су део нашег живота, сви они који дођу, прођу, остану или оду из њега, оставе у нама неизбрисив траг. Инспирацију.
Свака наша мисао,
Свако наше осећање,
покрет, додир, осмех, суза, патња, срећа и бол, ствара у нама нешто јако, некада недокучиво. Инспирацију.

Инспирација живота лежи у нама самима, у малим, за срећу увек потребним, стварима.
Боји наш живот спектром дугиних боја, а на нама је да сваког дана одаберемо ону, која ће нам обележити тај дан.

...јер ТИ не одустајеш (од мене)

bigmouth | 24 Фебруар, 2013 18:52

 

 * НЕ МОГУ! Знам да не могу, молим те, ајмо утабаном стазом... 

* Не! Ајде кукавице ;), можеш! МОЖЕШ! ... Видиш да можеш!

Не могу, у својој глави не могу, у ногама нећу. Превише вере у све, премало у себе. Знаш то јако добро, препознао си ТО у мени, у очима које ме одају и уснама које ме издају. Ма колико се ја бунила, знам да то је истина. Знам да си управу када кажеш да грешим. Исто тако знам да, када би се брзина мога језика, који дефинитивно ради доста брже од мозга, преусмерила на те исте "стаклене, издајничке" ноге, била бих бржа од атлете који први стиже на циљ. Ово брдо, чије се нешто стрмије стазе плашим, заправо сам ја, и тај свет, свет којим ходам.

Шта могу? Таква сам. Плашљива, брбљива и...без вере у себе. Не ретко, тачније, јако често, кажем оно што не мислим. Један тренутак - једна реч, једна ситуација и једна оштрица. Један канап који пуца, једно срце које пада и глава која се не подиже никада више иста, као до тада.

Ти... ТИ, да баш ти! Баш ТИ, ниси допустио да та оштрица покида канап и да се он подели на два дела, већ си само једном реченицом знао да сечиво на време зауставиш. Ниси дао да наставим. Ниси дао да се покидам, поломим на делове, а опет, дао си ми довољно да се издувам, олакшам и препознам проблем. Проблем који је у мени.

Хвала ти!

Да није било тебе, оно брдо остало би не освојено, онај страх никада превазиђен, а ја... Ја бих остала иста - плашљива, брбљива и...

Сама.  

Дао си ми вољу да сада сама правим своје стазе, да моји кораци буду први који ће нарушити "ред", да се не плашим да своје мишљење кажем што гласније, када мислим да је исправно. Па чак и када оно то није. Јер је МОЈЕ!  

И да... ово ти рекла нисам. Једини си ком сам дозволила да види оно што ја заправо јесам. Једини МОЈ пред којим сузу пустила сам. Једини мој који је видео како пуцам и како се рађам. Једини крај кога не осећам страх и ничега се не бојим.

Једини... 

Волим те

 

<3 П <3 

Генерална | Пермалинк | Коментари (7) | Трекбекови (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb