Боје живота

Све оно што нас окружује, све што је опипљиво или пак, платонски, у себи носи неку драж. Инспирацију.
Сви они који су део нашег живота, сви они који дођу, прођу, остану или оду из њега, оставе у нама неизбрисив траг. Инспирацију.
Свака наша мисао,
Свако наше осећање,
покрет, додир, осмех, суза, патња, срећа и бол, ствара у нама нешто јако, некада недокучиво. Инспирацију.

Инспирација живота лежи у нама самима, у малим, за срећу увек потребним, стварима.
Боји наш живот спектром дугиних боја, а на нама је да сваког дана одаберемо ону, која ће нам обележити тај дан.

ДАО СИ МИ СНАГЕ ДА НАСТАВИМ ТАМО ГДЕ САМ ЈЕДНОМ СТАЛА

bigmouth | 23 Фебруар, 2013 17:37

 

Била сам на дну. Уплакана, подераних колена и сама. Прашина коју ветар ми је немилосрдно бацао у лице, пекла је, и истовремено, чинила моје очи још тежим и уморнијим. Нисам могла даље. Не, нисам желела, нисам хтела, јер била сам сама. Потпуно сама, сломљена и уморна након свих неуспеха. Никада пре нисам се предавала, устајала сам јача но икад, али не и овог пута. Сада сам одустала, одустала од себе, људи, одустала од покушавања да одлетим високо и само будем оно што јесам. Одустала, рекох, да, да одустала...све док се једног дана ниси као случајно, зауставио поред мене, сагао се, подигао ми главу и вратио само једним пољупцем, боју мојим посивелим очима.

Окренула сам главу, иако сам силно желела да у том тренутку, топлину усана твојих осетим на мом лицу... Бојала сам се, руке су ми се следиле у тренутку. Нисам смела да устанем, плашила сам се да ће ме крваве ноге издати. Да неће издржати. Ипак, јачи си, те обухвативши длановима својим моје лице, окренуо си ме ка себи и нисам имала куд. Препустила сам се тренутку, препустила сам се ономе што ме је тада пробудило, обојило. Видео си да се не опирем; пустио си ме да сама одлучим, да својевољно наставим да топим се, да отварам очи и верујем.

Како време је полазило, тако си ми указивао на слабости које сам могла да претворим у снагу, на тренутке које сам до тада пропуштала носећи наочаре црне попут ноћи која не слути на добро. Показао си ми да није све тако сиво и да није тренутак за предају, показао си ми да нису сви исти. Да ТИ ниси исти. Да се разликујеш, да си свој. Да си посебан и мој.

Подигла сам се на ноге и закорачила твојим корацима. Истим темпом пратио си ме и пратиш ме. Имаш очи, како сам рекао си, и видиш да ти верујем, осећаш да ти се предајем и да, с твојим се одразом у огледалу стапам. 

Знам да ту си, да био си и бићеш. Да имаш довољно у себи храбрости и воље да поново научиш ме да СУТРА јесте од ЈУЧЕ боље. Нећеш отићи, јер из срца и мисли не одлази се тек тако. А нећеш ни из мог живота...јер то више није лако.

Јер нас данас веже нешто јаче и веће, нешто што ни сама љубав не познаје.. Нешто само НАШЕ, нешто што само моје срце у твом препознаје.

Мом <3 П <3 

Генерална | Пермалинк | Коментари (4) | Трекбекови (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb