Боје живота

Све оно што нас окружује, све што је опипљиво или пак, платонски, у себи носи неку драж. Инспирацију.
Сви они који су део нашег живота, сви они који дођу, прођу, остану или оду из њега, оставе у нама неизбрисив траг. Инспирацију.
Свака наша мисао,
Свако наше осећање,
покрет, додир, осмех, суза, патња, срећа и бол, ствара у нама нешто јако, некада недокучиво. Инспирацију.

Инспирација живота лежи у нама самима, у малим, за срећу увек потребним, стварима.
Боји наш живот спектром дугиних боја, а на нама је да сваког дана одаберемо ону, која ће нам обележити тај дан.

ПРИЗВАТИ СУНЦЕ

bigmouth | 03 Фебруар, 2013 12:43

 

Уснила у сивилу овог, смогом прекривеног, града, све што сам икада видела били су облаци. Кишни, тмурни и надасве тужни. Олујни, и страшни, кад - кад праћени хладним ветром који утерује у кости студ, скривали су оно што сам једино желела да угледам - сунце. Светло, снажно и топло. Снажно попут лављег срца непобедивог, а топло попут мајчиног загрљаја која на груди привија тек рођено дете.      

                          Бајке са хепи ендом никада ме нешто посебно нису интересовале, сликовнице такође. Моју пажњу одувек су одвлачиле Лего коцке. Правилних облика, увек хладне и пластичне, тако направљене да ја могу сама да им одредим облик и форму. Вероватно сам зато и ја постала таква - заробљена у кавезу од пластичних коцки, са пластичним срцем и резервисана према свему. Хладна и мрачна. Вероватно ћете сада помислити, како ли је уопште неком таквом и пало на памет да пожели да види сунце? Одговор лежи у одрастању. Наиме, дете је одрастајући оставило те исте коцке да леже у ћошку собе, у малом кутку из кога није избијало данима, и научило сва слова те пожелело да чита. Затим је то дете постала девојчица која је видела да људи више воле да живе спокојно у лажима, него ли да пусте коју сузу знајући истину, те је и почела да верује да прича о Пепељузи заиста има срећан крај.

 

Сада је та девојчица нешто зрелија девојка, која је поучена искуством схватила да, уместо принчева, на рандеву долазе коњи, и осврћући се око себе, увидела је да заправо из своје учмалости и мрака, свог сигурног кавеза никада није ни изашла. А тако то силно жели. Знам то, јер та девојка сам ја, као што сам и горе већ навела. Тако силно и жарко желим да продишем и угледам светлост сунчевих зрака иза ових тешких облака. Желим да оду, да се помере, да киша престане и ова тескоба нестане. Желим пуним плућима да продишем, желим да осетим да живим и полако се, степеник по степеник, ка сновима успињем. Проблем и решење истог су у мени. Зато, најдраже сунце моје, победи. Стегни срце и засијај јаче. Заблистај у свом пуном сјају, не дај да те више облаци савладавају. Не дај се и дођи на свој престо, јер ја, и још много њих попут мене, силно те требамо. Дај нам снаге да се отарасимо окова и продишемо. Дођи. Свакодневно те ишчекујемо. 

Одазови се,

молим Те. 

 

 

Генерална | Пермалинк | Коментари (7) | Трекбекови (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb