Боје живота

Волим, 

заиста и искрено.

Нажалост - то није довољно.

Ма колико пута ширила крила и окретала очи ка небу, опет бих осетила бол. Први пут поткресана, крила су изгубила своју снагу. Данас.. данас су изгубила и своје последње перо. Остала су гола и крвава.

Баш као и очи - уморне, тужне и крваве.

Сиве и безличне, сузне.

Овога пута, срце да куца престаје. Предаје се и одустаје. Ма колико ја желела да га пробудим - не успевам. Остало је да сања о оном што је с њим доживело јуче. Остало је да у његовим грудима почива. Макар као мисао. Јер расуто на делове, више се саставити не може. 

Самоћа.

Опет, сад и заувек.

За друге - емотивно недоступна, 

за њега... срцем међу длановима.  

у потпису:

Ана Карењина с главом међ шинама 

Не постоји лепши осећај од оног када си на себе поносан. Када себи дозволиш да срећан будеш и да сву ту срећу, из малих ствари, упијеш.

Ја сам, напокон, поносна и срећна. Из дана у дан листа мојих неодсањаних снова се смањује. Један по један сан стварност постаје. Живим због себе. Радим за себе и на себи. Мењам се и одрастам.

Свака кап зноја која се са чела низ моје образе слива, једна су тачка мог поноса више. Сваки нови жуљ на длановима подстрек су ми да сада, никако не смем да одустанем, да напустим и себе и своје снове. Свака нова бол у рукама, ногама, леђима и врату ме тера да идем даље, да се борим за своје циљеве, јер сваки од њих достижан је, свакако.

Твој поглед, твој искрени осмех и реч чине ме срећном, такође. И када ћутиш, када непомично седиш загледан у даљину, када моју руку својом узмеш, или пак, кад наслоњена на тебе чујем како дишеш - срећна постајем. Заправо, крај тебе срећна сам и срећна остајем. Ту си. Не напушташ ме.

Прошли смо много, проћићемо и сада ово (наш период тишине)... Јер верујеш, јер желим, јер покушаваш, јер осећам... Јер опстајемо и не одустајемо.

Срећна сам.

Поносна на себе.

Осећам - долази пролеће! 

Ново јутро - нови дан и са њим нови почетак. Сунце које просипа зраке по мојој соби и прекида ми сан, аларм који се на сату полако укључује и "узнемирава" моје сањиве очи и мирис кафе који допире из кухиње, представљају део савршенства коме од данас желим да се предам. Део су мира и спокоја који ми је и више него потребан. 

Устајем пажљиво, прво спуштајући десну ногу, не зато што сам сујеверна, већ јер желим да све буде у оквирима мог савршенства, без икаквих назнака о неком непожељном (не)могућем паду. Широм отварам прозор и удишем - светлост, топлоту, мирисе и снагу. Удишем љубав коју ветар наноси, удишем спокој који птице доносе. Удишем нову наду и нови почетак. Крећем у нове победе!

Испијам кафу, полако, уживајући у сваком гутљају као да је посебан, последњи. Нема више журбе; схватам - времена има и више него довољно када све радиш мирно и полако, а опет, тако га је мало када журећи скачеш са једне ствари на другу, попут коња на шаховској табли, који јуришајући на краљицу бива поједен. 

Време, да вратиш не можеш. Учињене поступке да обришеш, изговорене речи да прогуташ, направљене кораке да повучеш, такође не можеш. Али да кренеш даље и из грешака поуку извучеш, наравно да можеш. И мораш - ако желиш да кренеш даље и свет видиш обојен бојама дуге, видиш ствари онакве какве јесу и себе прихватиш таквог каквим јеси. Каквим те је мајка родила, улица и пријатељи прихватили и каквим си самог себе годинама начинио.  

Навлачим патике, стављам своје пинк наочаре и крећем - идем тамо где се преко трња стиже у звезде. Ипак - један пораз, или још један, па још један...још један и опет тако у круг, не значи да је битка заиста изгубљена, већ да војска мора да поради на својој дефанзиви или офанзиви, у зависности од борбе која је до тада вођена. Победа је неизвесна, али увек присутна. Могућа. Треба је само достићи, трудом, вољом и осмехом.

Сваком од нас, дато је пет минута славе. Неко тај тренутак искористи тако што се труди да публику засмеје до суза и потом бива награђен громким аплаузом од стране исте, док други пак, усред велике количине треме, побегну иза завесе и одустану, те дају прилику оним смелијим да се опробају и успеју. Касније се покају...али касно ће бити касније. 

- Ја бирам ОСМЕХ, рано јутро окупано сунцем, мирну воду која носи немире. 

- Ја бирам ЉУБАВ, срце које због њега трепери и очи које само у његовим себе виде.

- Ја бирам ПРИЈАТЕЉСТВО, искрену реч, подршку и суд.

- Ја бирам УСПЕХ, ја бирам СЕБЕ и сваки степеник који ка врху води.

- ЈА БИРАМ ОНО НА ШТА МЕ СРЦЕ НАВОДИ, А ГЛАВА ОДОБРИ. Оно што је по мени праведно и оно што се за мене, по мојој мери, скроји.

Моја је чаша до пола пуна, јер иста се увек допунити да. Моја је чаша до пола пуна, јер дотле сам је сама испила ја...

Вода никада престати да тече неће, па зашто бих се онда плашила да ће моја чаша једног дана остати празна? Макар и само ВОДА била та, чиме ћу своју чашу увек изнова пунити до врха. 

Предивно, бескрајно, снажно - три речи којима описујем време проведено са тобом. Сваки твој поглед, додир, осмех у мени буди нешто за шта сам готово убеђена била да је давно умрло. Ишчезло. Или можда никада није ни постојало. Свеједно. Сада је ту...због тебе.

Тишина и мрак. Довољно је макар да те погледам, да снажно стиснем испреплетане нам прсте руке, да само овлаш дотакнем ти усне и наслоним главу своју на груди твоје, да ослушнем ти уздах или откуцај срца, па да осетим - живим. Није ми потребно да с тобом размењујем речи, јер и без њих знам да ћеш ме разумети. И за ово кратко време, ја сам постала бесмртна. 

Пас. То сам ја. Верна, емотивна, љубоморна. Признајем, јесам. Сада да. А без тебе сам олињали џукац који гледајући у реку која за собом носи и оно мало живота, види само тужне очи и исту коју одлази. Одраза у њој нема. Јер онда жива нисам. Јер онда и мене однеће та река заборава.

Напорна понекад. И себи сам. Покушавам да се опустим, живим у тренутку који траје, да живим од данас до сутра, без осврта на прошлост без погледа у будућност, а онда увуче се мали црв у мисли, који изједа ми и срце и таман када помислим да нико и ништа, осмех који претходно вече нацртао си ми на лицу, не може да ми скине, то се преокрено. Вероватно је ипак ствар у времену - оном кратком времену, јер се поверење стиче, затим мало по мало дограђује и одржава временом. 

Не летим, послушала сам те. Не залећем се и не везујем ланцима и катанцима. Не гушим се. Полако, али сигурно учим да уживам, да се опустим и препустим. Само се плашим. Чега?! Знаш. Знам да знаш, а зашто.. 

Зато што иако је ово нешто веће од љубави ;), нешто што разумемо само ја и ти, нешто што нема рок трајања...зато што сам само твоја, и зато..зато што желим да се то не промени.

Зато што си ти сад, као киша жедној земљи, мени.  

<3 П <3 

Многи мисле да ме знају... а заправо - само ме пар њих заиста и познаје.
*Успешна студенткиња, која се у слободно време бави писањем и музиком.
**Дан ми се састоји из лудачког смејања, још луђег распореда обавеза и обавезног кафенисања са друштвом.
*Романтичар, оптимиста, кезоноша о.О, и обожавалац домаће рок сцене.
Укратко - то сам ЈА :)

• Почетна страна
• Архива
• Фасцикле
• Линкови

• ПЕСМЕ ТУЖНОГ СЛАВУЈА
• Птице које никад не полете
• Бити или не бити
• ЧАША ДО ПОЛА ПУНА
• ЗАПИС ДУШЕ
• НАСМЕШИ СЕ (:
• ШПИЛ КАРАТА на столу за ПОКЕР
• ...јер ТИ не одустајеш (од мене)
• ДАО СИ МИ СНАГЕ ДА НАСТАВИМ ТАМО ГДЕ САМ ЈЕДНОМ СТАЛА
• ПРИЗВАТИ СУНЦЕ

• Генерална [11]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom