Боје живота

Све оно што нас окружује, све што је опипљиво или пак, платонски, у себи носи неку драж. Инспирацију.
Сви они који су део нашег живота, сви они који дођу, прођу, остану или оду из њега, оставе у нама неизбрисив траг. Инспирацију.
Свака наша мисао,
Свако наше осећање,
покрет, додир, осмех, суза, патња, срећа и бол, ствара у нама нешто јако, некада недокучиво. Инспирацију.

Инспирација живота лежи у нама самима, у малим, за срећу увек потребним, стварима.
Боји наш живот спектром дугиних боја, а на нама је да сваког дана одаберемо ону, која ће нам обележити тај дан.

ПЕСМЕ ТУЖНОГ СЛАВУЈА

bigmouth | 06 Април, 2013 14:53

 

1. 

Прави у погрешно време, заробљени, као на сунцу две сене. Једна што жели да у стопу кораке човека прати, друга да се тихо у ноћ врати.

Прави у време погрешно, спојени пољупцем случајно, отуђени речима готово намерно.

Прави, али у рату и љубави, поред победа постоје и порази.

ПРАВИ, никада не би свесно одустали.

Прави, ех мој прави...

Плашим се самоће,

али ветрови су тебе, сенко моја, од мене далеко одували. 

Били смо прави,

али у свету погрешних надања,

нисмо успели.

 

2.

Дајем ти - последњи са усана дах,

Дајем ти - последњим трептајем знак,

Дајем ти - последњи срца мог откуцај,

Дајем ти -  последњи мојих руку трзај. 

Дајем ти и последњи минут свог живота;

Дајем ти СВЕ. 

Јер све МОЈЕ, већ одавно најдражи,

ТВОЈЕ постало је. 

 

3.  

Тешке ноге вучем по блату. 

Ципеле ми на истом остављају траг.

Не окрећем се, али чујем коња прошлости кас.

Не осврћем се, али уверена сам - ветар ми однекуд носи добро ми знан, твој глас.

Погнула сам главу и у врхове ципела загледана стојим. 

Секунде бројим.

Минуте бројим.

Сваки нови минут нова је оштрица у срце ми заривена.

Јер тебе, да руку ми пружиш,  нема.

Тонем, у блато живо,  

Вуче ме на доле успомена на све оно што је некада наше било.

Без ваздуха остајем,

не пливам, не борим се, већ пропадам,

одустајем. 

Једно с блатом постајем.

Јер прах праху,

пепео пепелу,

а једна укаљана ципела с другом излизаном,

блату припадају. 

 

4.

Затворила сам врата

и прозоре све,

затарабила капије и све могуће пукотине,

а опет промаја, као луда, од некуд бије.

Упалила сам сва светла,

запалила свеће све,

али мрак и тама отићи никако неће.

Не.

Саградила сам зидине и куле

настављала ограде челичне и тешке,

а опет је само један поветарац довољан био да,

као кула од карата,

сруши се све.  

Куда да одем,

где да побегнем,

да светли део себе пронађем,

да мрак отерам и студ протерам.

Да прави део слагалице себе пронађем,

да срећна оживим.

и да се у свету овом,

снађем. 

 

Генерална | Пермалинк | Коментари (2) | Трекбекови (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb